Zaprosi je dok pada sneg, dok još uvek svetli jelka

Idila. Pahulje nalik na pamuk, naizgled netaknuti sneg. Jelka je spremna, ukrasi su tu, soba miriše na kuvano vino. Sve odiše atmosferom praznika. Tako volim ove dane. Uzimam gutljaj  vina, puštam neku dobru ambijentalnu muziku, zatvaram oči i prepuštam se. Zamišljam…

Već sam na drugom mestu. Ceo dan sam skijala noge mi bride od napora. Iscrpljena, ali zadovoljna. Ulazim u prostoriju ogrejanu kaminom. Sve miriše na drvo. Bacam pogled sa leve strane kamina i pored jelke stoje tri momka sa muzičkim instrumentima. Oni su nešto kao band, a opet nisu bend. Klarinet, gitara i harmonika. Čini mi se da sam ih viđala na nekim „finim“ svadbama. Ali ovde su se uklopili savršeno. Veseli su, sviraju muziku koja pokreće i mami osmeh na lice.

Prilazim jedinom stolu koji je slobodan, tik ispred kamina. Poručujem kuvano vino, osećam toplotu koja mi greje krv. Puštam da me nose zvuci tria. Čekam svoju jaču  polovinu i onda će ugođaj biti potpun.

Zamišljam ga na vratima kako me posmatra dok se prepuštam čarima sadašnjeg trennutka. Vidim ga u beloj košulji, mirišljav sa bradicom od nekoliko dana… kao da je ispao iz nekog italijanskog filma… Okrećem glavu ka vratima, kad evo njega. Moj princ na belom konju. Čupav, rumen, promrzao od planinskog vazduha, u skijaškim pantalonama. Prilazi mi, mazi me po kosi i gleda me sa očima punim topline. Razgovaramo onako neformalno, konobar donosi njemu piće i odjednom… Paaafff… Evo ti njega na kolenima. Postavlja ono čuveno pitanje. A jaaa…

Uzimam kutijicu iz njegovih ruku, pada mi na pod, da je dohvatim, sudarimo se glavama. Baš onako kako nikada nisam zamišljala da će izgledati taj trenutak. Napokon, otvaram kutijicu, a unutra prsten napravljen od žice skinute sa ograde ispred kuće.

On definitivno poznaje moju suštinu.

Vraćam se u realnost sa osmehom na licu. Sada znam da je taj trenutak trebao da bude baš takav. Ovi praznici mirišu na to. I sada čujem zvuk tog tria

No Comments

Post A Comment