Ako ćemo proslavu onda obavezno hotel i narodnjaci

Radim u jednoj beogradskoj osnovnoj školi. Moja kuma u američkoj firmi. Kažem joj da sam išla sa školom u Temišvar. Pita me:

„Nešto kao team building?
„Pa to se kod nas zove „sindikat platio autobus“.

I sve je bilo onako školski. Kolege na zadnjem sedištu cugaju. Neko pita koliko je sati. Čuje se: „9 i 5, počeo drugi čas“. Smeh se prolama po autobusu. Pričam joj o Danu škole, a ona meni o njenoj proslavi firme.

Kumina firma je organizovala proslavu u jednom konceptualnom prostoru, svom u staklu, koji se nalazi kraj šume i ima divan pogled sa svih strana.
Kaže bila je muzika toliko dobra, sve ono što mi volimo. Svirali su Arctic Monkeys, Bon Jovija, The Cure… ma sve. Generalni direktor je održao govor i rekao muzici sa namigom: „Common People“. Svi su đuskali.

Prethodni Dan škole, svečan i elegantan održavao se u sali za proslave, hotela u blizini.
Kod nas bila klavijatura i pevačica oskudno odevena. Direktorka je ispratila u penziju nastavnicu srpskog i naručila pesmu Mirjana od Tozovca.

Kuma mi kaže još da su u jednom trenutku izašle 4 devojke sa gudačkim instrumentima i svirale italijanske i španske pesme, neizbežnog Olivera Dragojevića, da ti se činilo da je tu Stjepan Hauser lično i da ćeš odmah da se zaljubiš. „Na toj proslavi su se smuvali Kosta i Maja. Baš su super par“, podseti me ona.

A meni se vraćaju slike iz tog hotela, teški narodnjaci, a onda iznenađenje: za rokere Riblja Čorba i Galija. Mlada nastavnica engleskog igra, nastavnik fizičkog obleće oko nje, nespretno je zavodi, biologičarka ih gleda ispod oka i cokće.

Umiremo od smeha dvema krajnostima. Atmosfera savremenog evropskog filma i rumunskog filma iz 1983. Njena firma je veoma uspešna, a naše školstvo…ma, da ne komentarišem.

Ukus je bitan, negde presudan, on se kreira, vaspitava, nadograđuje i vrlo se gleda.
Razmislite o svom ukusu. Koji imidž ima vaša firma?

No Comments

Post A Comment