Leto prolazi. Obično me još u avgustu zovne drugar i namerno mi deklamuje one rečenice što priča mator svet kad prolazi leto:
“Od svetog Ilije sunce sve milije… Još malo sunca i gotovo”.
Zna da mi to izaziva grč u želucu, pa se smeje dok priča.
E, sad vidim i ja da prolazi. Pokušavam da ubedim sebe da je leto pretoplo, da je dobro što ide, da mi prijaju ovi predstojeći jesenji dani.
Pa tu iskoristim adut najtoplijeg dana u godini. Tu oživljavam svu neprijatnost ovogodišnjeg najtoplijeg dana u godini. Ove godine pao je baš u subotu. I to onu subotu kada se udaje moja sestra od tetke. A sestra od tetke se udaje baš u najjužnijem gradu u državi.
Svadba je bila najveća od kada pamtim svadbe. Trajala je do kasno u noć. Muzika je bila preglasna. Jedna pesma koju voli kum bila je ponovljena nebrojeno mnogo puta. Najviše hrane posluženo je tog najtoplijeg dana u godini. Probala sam i najslađu tortu u životu…. Ali, i najukusniju jagnjetinu, priznajem. Odjednom mi pred očima grafit koji sam pročitala na jednom zidu:
NIJE BITNO U ČEMU, BITNO DA SE PRETERUJE.
Smejala sam se tim rečima i razmišljala da autor grafita nije mislio na ovo preterivanje. Jer, ja samo imam potrebu da odem. Ili makar da preteram u meri.
Javi se kod mene neka želja za stilom, za ukusom, za lepim ophođenjem sve sa persiranjem. Odjednom poželim fina vina, nežne boje haljina, laku hranu, lepo cveće, normalne štikle, elegantne žene, trezne a zanimljive muškarce. Poželim muziku što poziva na ples, zvuk harfe, puten ženski glas što peva neku dirljivu pesmu. Poželim još i jedan umereno topao letnji dan.
Mislite li da preterujem?
