Dečiji rođendani na kojima se roditelji odmore

Moja šestogodišnja ćerka ima bogatiji društveni život nego većina studenata. Zabeleženi datumi dečijih rođendana, radionica za predškolce, druženja sa vrtićkom grupom, postaju tako česta. Sedne u kola, kao Jovanka Broz i samo čeka da je vozam sa kraja na kraj grada, od Jajinaca do Besnog Foka, jer šta će, dete mora da se druži.
Dok se dete druži, mi roditelji moramo da pređemo 9 krugova pakla, da stignemo sa posla, kupimo poklon, uvijemo ga, pokupimo dete iz vrtića i uputimo se tamo, gde tek sledi najgore.

Teme koje su već ispričane

Obično je to dečija igraonica, šareno mesto gde se mi roditelji osećamo kao u čekaonici kod lekara. Dužni smo da posedimo 2-3 sata, sa nepoznatim roditeljima iz vrtića i koliko god da sa vrata biramo sto gde će možda biti najmanje dosadno, posle par minuta shvatimo da je džaba birati. Svi stolovi su isti. Za stolom pored, tema je osip. Za onim tamo, vaspitačice. Preko puta sto raspravlja kako je zimovanje preko vrtića skupo. Ne vredi. Nema provoda za nas roditelje na dečijim rođendanima. Još, ako mi u međuvremenu stigne poruka od drugarice kako se ekipa našla u kafiću i zovu da dodjem, osećam, srce mi se malo cepne na dva mesta

Malo Ršum, malo vina i malo muzike

No, prošle godine, pred kraj leta, bejasmo dužni da odemo na još jedan dečiji rodjendan. Ovoga puta rođendan je bio van grada. Mapa na pozivnici me je užasavala. Međutim, samo je sve bilo naizgled teško. Rođendan je bio na otvorenom, veliki travnjak, imanje sa cvećem, drvenim stolovima pod lozom, u velikim tufnastim šerpama gurale su se čuvarkuće. Roditelji slavljenice su mladi, neobično simpatični, a veoma neposredni. Napravili su ambijent sa svećicama na stolovima, rado sipaju vino i nazdravljaju sa gostima. Pokreću lepe teme, malo o knjigama, malo o deci, ali ne osip i boginje, nego o tome kako deca treba da hodaju bosa, da ih pustimo na miru zbog fleka i ocena, da se ne mešamo u njihove svađe. Onda malo citiraju Ršuma. Sve umereno.

Stigle su tri devojke, pomislih animatorke. Otac kaže: ne moraju samo deca da uživaju, možemo i mi. Izvadiše svoje male i velike violine, zamahnuše svojim kosama i počeše da sviraju Cigani ljubljat pesnji, a ja sam osetila kako mi ona mešavina tenzije, umora, dosade i nestrpljenja polako curi i kako mi se vraća život u telo. Violina je nadjačala dosadne, probudila žive i nemirne, sve je dobilo neku drugu notu. Kada je deci postalo čudno zašto su roditelji prestali da ih obilaze i gnjave da ne skaču, da skinu majicu, obuku potkošulju, dolazila su jedno po jedno da vide svoje roditelje kako puckaju prstima i pevaju. To popodne moje dete je trčalo boso po travi, a ja sam slušala violine i ubrala pelcer čuvarkuće.

Muzika je uvek prigodna. Nikada je nije previše. Ona nije obaveza, ona je čast. Pa ako zovete goste, onda ih počastite. Pustite torte, počastite ljude raspoloženjem.

No Comments

Post A Comment