Predškolska priredba i Sandra

Pre tačno četvrt veka u predškolskoj ustanovi “Bambi” spremala se završna priredba. I sada se sećam kako vaspitačica izgovara glasno i jasno:
” U petak bele čarape, bela košulja, teget suknja.”
Ja uvežbavam pesmicu “Ljubav od krompira”. Ponavljam te stihove o nesrećnoj ljubavi jednog krompira prema rumenoj jabuci, govorim ih pred ogledalom uzvišeno kao da se radi o Tristanu i Izoldi. U svojoj šestogodišnjoj glavici kujem planove kako da zasijam, pokupim ovacije i osvojim srca prisutnih roditelja, baka, deka…
Ali, kako je priredba odmicala i ja završih tu svoju ljubavnu poljoprivrednu sagu, shvatih da će neko drugi zasijati umesto mene. Sandra. Ona svira violinu. Imam ja i bele čarapice i belu košulju i teget suknjicu i dikciju drugakinje, ali ona grži gudalo u rukama i onu sjajnu violinu pod uobraženom malom bradom i svira. U sali je muk, niko ne može da veruje da je tako mala devojčica tako zrela, tako odvažna, tako ozbiljna, tako disciplinovana,tako koncentrisana… Dobila je aplauz, onaj o kome smo mi sanjali. Naš aplauz. Praktično nam ga je ukrala. Mi šestogodišnjaci smo je gledali našim šestogodišnjim ljubomornim okicama. Ali, violina je na njenoj strani.

Nedavno sretoh Sandru na ulici. Lepa je, malo manje ozbiljna, tačnije vrlo prijatna. Mali razgovor o tome šta ko radi. Kaže da i dalje svira violinu i da ima jedan zanimljiv nastup u petak. Iz učtivosti rekoh da ću doći.
Jedva ubedih moje društvo, raspomamljeno i uvek željno provoda da samo svratimo na Sandrin nastup i prekretimo veče. Kafić prostran, lep, ali nije za onu kompoziciju sa završne priredbe. Možda smo pogrešili adresu. Odjednom se pojavi Sandra sa još tri devojke, sve su imale te male i velike violine. I uobražene brade. Opet mi se javi šestogodišnja ljubomora. Počeše da sviraju Pharrella Williamsa na tim klasičnim instrumentima dodajući slojeve nekog novog zvuka pesmi. Nisu bile ozbiljne, niti disciplinovane, niti odvažne. Bile su opuštene, pomalo lucidne, i slale su tu energiju u vazduh. A mi smo igrali i aplaudirali jer u blesavim pokretima i glupavim koreografijama smo uigrana ekipa. Sandra je prišla na nekoj pauzi i rekla:
” Super ste društvo, dižete atmosferu, baš mi je drago da si došla! “
“Hvala, i ti fantastično sviraš!” rekoh pomalo posramljena.
Razmišljam da je vreme da zakopamo ratne violine Sandra i ja. Ipak je prošlo četvrt veka.

[vc_empty_space][vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column][vc_video link=”https://www.youtube.com/watch?v=gGIlVUtNiMQ”]

Submit a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Muzika za korporativne proslave

Iako mi se učinilo da su proslave u firmama pomalo utihnule zbog letnjeg perioda, izgleda da sam se prevarila. Već nekoliko puta mi se dogodilo

Predškolska priredba i Sandra

Pre tačno četvrt veka u predškolskoj ustanovi “Bambi” spremala se završna priredba. I sada se sećam kako vaspitačica izgovara glasno i jasno: ” U petak

Beach bar Music

Posle meseci nekog sivog neba i mokrog betona u Beogradu je konačno sinulo sunce. Ali čovek ne bi bio tako proklet da odmah ne smišlja