Posle meseci nekog sivog neba i mokrog betona u Beogradu je konačno sinulo sunce. Ali čovek ne bi bio tako proklet da odmah ne smišlja kako da to sunce upari sa morem.
Tako se nađosmo nas četvoro u sunčanoj bašti kafića i krenusmo da planiramo letovanje. Svi smo drugari, znamo se petnaest godina, znamo tačno ko šta voli, a oko čega će ko da pravi problem. Kuma i ja predložismo Boku Kotorsku. Pera insistira na Grčkoj. Ni da čuje za Crnu Goru. Glasan je i sarkazmom pokušava da pobedi.
“Šta, nedostaje vam da pijete kafu u Kolašinu?”
“Ne, nego ću u Džepu u Predejanima.”
“Ne, najbolje nađite neki apartman preko magistrale!”
“Nećemo, postoje apartmani na moru. Najbolje da nam nađeš neki smeštaj na sajtu Montenegro Traveler“
“Zašto? Zašto Crna Gora?”
“ZBOG PROVODA!!” rekosmo u glas nas troje.
Beach bar music
Počesmo da nabrajamo zajednička letovanja od pre 10 godina, kada nam je letovanje služilo da živimo od sumraka do svitanja i da životarimo ostatak dana. Setili smo se Bokeljskih noći, svirki, di džejeva, bendova, aftera na plaži…
” Sećaš se onog bara gde je DJ puštao muziku, a violina ga pratila?” TOUCHE!
Našla sam mu tačku.
Bar je bio na plaži, ničim se nije izdvajao od barova pored njega. Imao je ipak neku svoju gostoprimljivost najviše zbog muzike. DJ je znalački puštao muziku i mi smo to znali da cenimo. Cenili smo svako veče sa dubokim poštovanjem. Znao je šta da pusti u datom trenutku, znao je bolje i od publike, šta joj tačno treba. I taman kad misliš da će da uspori ritam, pridružuje mu se violina. Zavodnički i bezobrazno prati DJ-a, ne svira, ona priča svoju priču. Pored mora, ritam talasa, melodija tog zlatnog instrumenta i prizivanje sunca da izađe. I to više nije ona muzika, onaj letnji hit, to je predstava, poigravanje, monolog…
Pera zastade pa kaže: “To je bio mnogo dobar bar!”
Pogođen – potopljen!
Pakujemo kofere i odosmo na Jadran. Zovu nas zlatno sunce i još zlatnija beach bar music!
