Jedna moja drugarica ima firmu za cvetne dekoracije za svadbe i druge proslave. I imaju neki prepoznatljiv stil, nežan, prirodan i sa puno ukusa.
Priča mi nedavno kako je bila na sastanku sa jednom velikom, uspešnom firmom koja želi da im ona dekoriše salu za jedno veče proslave. Kaže da imaju budžet za dekoraciju dovoljan da se napravi trećina vrtića. I još za ostatak proslave, eto ga budžet za ceo vrtić.
Ja kažem:
“ali onda ostaju bez druženja, team buildinga?”.
I onda nam sine ideja: mogli su zajedno jedan dan da farbaju vrtic, dečije sprave, da se druže, rade. Gde ima više timskog duha, nego u zajedničkom radu za opšte dobro?
Zašto ljudi nisu spremni da izađu iz onih oprobanih, dosadnih okvira? Da probaju nešto novo, neuobičajeno, a dobro. Zamišljam sve te korporativne ljude u majicama, radnim odelima, rukavicama kako farbaju, kreče, prenose… Zamišljam količinu smeha na jednom takvom skupu i kladim se da je veća nego na toj proslavi. Vidim ih kako farbaju i kako se ponose svojim rukama.
Team building na delu?
A na kraju dana kako u jednom kutu dvorišta orkestar svira razigrano, lepo. Služi se neka jednostavna, a ukusna večera. Čuje se zvuk violine i violončela, gitara svira Besame mucho, lepo je vreme i koleginice su posebno lepe, malo čupave, ali opijene umorom i muzikom. Neko, ko ima snage pleše, drugi samo uživaju u muzici i ličnom zadovoljstvu. Mesec je veliki i narandžast i sve je čarolija.
Ispričaću vam jedan događaj od pre par godina i malo skrenuti sa teme. Šetala sam parkom sa svojim tada trogodišnjim sinom. Zastanemo da mu kupim kokice i pomognem mu da izvadi kamenčić iz patike. Gleda me jedan dečak, crn, garav i kaže mi:
“Blago tebi kad valjaš svom detetu!” Nista tačnije nisam čula za sve ove godine. “Blago tebi jer valjaš…”
Biti skroman je novi luksuz. Valjati nekome je privilegija. Kada u to poverujemo, verovaćemo da je čarolija u ljudima i muzici, a ne u budžetu. Stoga, Besameeee mucho…
