Bez obzira da li dočekujemo 1989. ili 2019. očekivanja su uvek ista

1989. se čeka. Mama stavlja lak za kosu. Lepa je u Rudnikovoj satenskoj haljini. Tata je već odavno spreman, samo čeka da mu mama veže kravatu. Tu su oba para baba i deda. Došli su da čuvaju sestru i mene, dok mama i tata idu u hotel Šumadiju. Proslava Nove godine, peva Nada Obrić. Poljubac, lepo se provedite…

Ostajemo sa babama koje nas kupaju i oblače u frotirske pidžame. Mrnjaučemo da hoćemo da sačekamo Novu godinu. Popuštaju, naravno. Sipaju nam sok od višnje u vinske čaše. Sestra i ja boemski nazdravljamo. Na velikom ispupčenom televizoru je Zdravko Čolić. Ima zlatne revere na sakou i peva: Oj, devojko selem velen. Anđelka prilazi televizoru i ljubi ekran, ubeđena da je poljubila Zdravka ljubavno i da on to oseća.

Spremam se za proslavu Nove godine sa firmom. Lepa sam, malo umorna od protekle nedelje. Ljubim decu. Došla je devojka koja ih čuva. Žurim i izgovaram reči: „neka ne ostaju suviše kasno budni.“ Zovem taksi do restorana. Svečano je i prefinjeno sve. Sve miriše na praznike, na bolju i srećniju predstojeću godinu. Neko u njoj očekuje unapređenje, neko povišicu, neko ljubav, neko je došao samo po zabavu. Muzika počinje da svira. Četiri devojke sa gudačkim instrumentima, savršeno uklopljene u ambijent, u atmosferu, u očekivanja prisutnih. Kukovi sami počinju da se njišu. Ritam bosanove, svetluca belo vino u čašama.
Koliko li se ovo razlikuje od Hotela Šumadije uz Nadu Obrić? Veoma. I moja deca sad drugačije slave. I ona devojka ih drugačije čuva. Ona satenska haljina je tek sada drugačija. Svet se promenio, muzika se promenila. Samo je jedno ostalo isto: očekivanja od Nove godine.

No Comments

Post A Comment