Leto je.
Pri kraju smo dvadesetih.
Vozimo se čamcem po reci. Svima malo zgužvane oči od smeha i sunca. Medju raspoloženom ekipom jedna je mlada. Treba da se uda s jeseni za dečka koji je pored nje. Priča nam o svadbi. O buketu. Mnogo joj je bitno da budu lizijantusi u njemu, ali ne beli, već oni prošarani zelenom bojom, da asociraju na svežinu, mladost. Kiflice će stići to jutro od nekog čuvenog pekara iz Srema. On pravi male zalogaje, ta peciva su čuvena, skupa, ali neviđena u tom krugu ljudi. Niko ništa ne zapitkuje, nikoga čak nije ni briga. Muža ponajmanje.
Šminka je neka devojka, ceo grad zna za nju, radi revije na fashion weeku. Mi je ne znamo. Volela bi da ima deveruše obučene u onu zelenkastu boju, poput časica njenih lizijantusa. Pažnja rapidno opada. Drugarice su joj spremile poklon, album sa slikama, naručen od knjigovesca iz Ciriha, sa njihovim zajedničkim fotografijama od kako su počele da se druže. Budući muž sve više bledi, gotovo da nestaje na tom čamcu. Mi zelenimo, poput deveruša i lizijantusa.
Ženo stani, samo malo nas ostavi. Neko prekide ovaj monolog o vašaru taštine pitanjem: A muzika? Ona ućuta. Muž uze reč, sve više dobijajući ponovo konture i boje .
“Muzika će biti jedan bend koji svira obrade nama poznatih pesama, al vuče na džez…Na primer: pokraj mene više nisi, čamcem plovim sam po Tisi…”
Otpevao je to pucketajući prstima, mi se nastavismo na njega, preuzesmo etar mladi, i usmerismo reflektor na mladoženju. Pevali smo kao da nikada više nećemo slušati o malim svežim kiflicama.
Jer, shvatite, sve što druge ljude zanima na tuđoj svadbi je sopstveni provod.
